Bajka

BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU 

  Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica: najstarijeg – Dimitrija-carevica, srednjeg – Vasilija-carevica i najmladeg – Ivana-carevica. Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se žar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oci nalik na istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronovicu beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im rece:
– Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio dacu još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevici rekoše uglas:
– Milostivi gospodaru, oce naš, vaše carsko velicanstvo! Sa velikom radošcu cemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.
Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva straжu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je жar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija–carevica i pita ga:
– Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
Carevic odgovori ocu:
– Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:
-Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
– Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva stražu i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveca. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmladi sin uspeo makar jedno perožar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveca. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva.
Otada žar-ptica nije više doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im:
– Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obecao dobice onaj koji mi žar-pticu donese.
Carevici Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carevic uspeo da išcupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece:
– Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braca tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se necete skoro vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Može doci do bune i nesloge medu narodom, a ko ce to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku nece imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne znajuci kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reci: „Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode na desnu stranu, taj ce biti živ i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu, sam ce biti ubijen, a konj ce mu živ i zdrav ostati.“
Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj ce mi biti ubijen, ali ja cu ostati živ pa cu sebi kasnije naci drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu rece:
– Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao šta je napisano: da ce konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš?
Izgovori vuk te reci, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-carevicu bi žao konja, zaplaka gorko i pode pešice. Išao tako citav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i rece mu:
-Žao mi je, Ivane-carevicu, što si se tako hodajuci izmucio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zažto?
Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prode dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i rece:
– E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu �ar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, neceš moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti.
Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu.
   Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi: „Šta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?“ Vrati se i tek što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene.
Stražari se odmah probudiše, dotrcaše u vrt, uhvatiše Ivana-carevica sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru Dolmatu.
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika:
– Kako te nije stid, mladi covece, da kradeš! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu? Ivan-carevic mu odgovori:
– Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem žar-pticu i da mu je donesem.
– Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu – rece car Dolmat – zar se tako radi? Da si do�ao meni, ja bih ti casno i pošteno �ar-pticu dao. A šta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti necasno postupio. Ali slušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprosticu ti grešku i uz velike pocasti cu ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan.
Ivan-carevic napusti cara Dolmata tužan i žalostan obecavši da ce mu dovesti konja zlatogrivog.
Dode on sivome vuku te mu isprica sve što mu je zadao car Dolmat.
– Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! – rece mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?
– Kriv sam pred tobom – odvrati mu Ivan-carevic.
– Dobro, hajde! – na to ce vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noci u carstvo cara Afrona.
Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk rece Ivanu-carevicu:
– Udi, Ivane-carevicu, u konjušnicu. Svi stražari cvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inace ce zlo biti.
Ivan-carevic ude u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tekšto je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrcaše, Ivana-carevica uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:
– Zdravo da si, mladicu! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carevic mu odgovori:
– Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovica, a ime mi je Ivan-carevic.
– Eh, ti, mladi junace, Ivane-carevicu! – rece mu car Afron. – Zar to casni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti casno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta ce biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu necasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedešmi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja cu ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivata. A ako to ne izvršiš, po citavom carstvu cu razglasiti da si ti necastan lopov i da si necasno delo u mome carstvu pocinio.
Tada Ivan-carevic obeca caru Afronu da ce mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad izide iz odaja, gorko zaplaka.
Dode sivome vuku i isprica sve šta mu se desilo.
– Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! – rece mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu?
– Kriv sam pred tobom! – odvrati mu Ivan-carevic.
– Dobro, hajde! – nastavi sivi vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, ja cu te odneti kud treba.
Uzjaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio je on tako brzo kao što se u prici prica, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk ce carevicu:
– Sidi, Ivane-carevicu, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me cekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog.
Pode Ivan-carevic kud mu je zapovedeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i cekaše da izide u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred vece, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, izide princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dode do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoci ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoci natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carevic ocekivao i rece mu:
– Ivane-carevicu, sedni mi brzo na leda!
Ivan-carevic sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrcaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako gonici bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše.
Dok je Ivan-carevic sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevica. Kada sivi vuk dode do carstva cara Afrona, Ivan-carevic morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carevic se tada ražalosti i poce suze prolivati. Sivi vuk ga upita:
– Zašto placeš, Ivane-carevicu? Ivan-carevic mu na to odgovori:
– Sivi vuce, prijatelju moj! Kako da ne placem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron ce mi cast ukaljati u svim zemljama.
– Služio sam te mnogo, Ivane-carevicu – rece sivi vuk – ucinicu ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-carevicu: ja cu se naciniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada cu ja izmoliti cara Afrona da izidem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti – i ja cu se opet stvoriti kraj tebe.
Tek što sivi vuk izgovori te reci, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carevic uze sivoga vuka i pode u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni rece da ga ceka izvan grada. Kada Ivan-carevic dode caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu–carevicu. Ivan-carevic uzjaha konja i izide izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a cetvrtog dana dode caru moleci ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori:
– Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja cu za tebe sve uciniti, pusticu te u polje ravno da se prošetaš.
I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko.
A Ivan-carevic išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne zaboravi na sivoga vuka. Seti se i rece:
– Ah, gde li je moj sivi vuk?
Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevica i rece mu:
– Uzjaši, carevicu, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka te tako podo�e u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carevic stade moliti sivoga vuka:
– Saslušaj me, prijatelju dragi, vuce sivi! Mnogo si mi dobra ucinio, ucini mi još i ovo poslednje. Evo šta ceš uciniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja.
Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carevic ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pode u dvorac caru Dolmatu.
Cim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i izide iz svojih odaja. Doceka carevica na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trecega dana predade car Dolmat Ivanu-carevicu žar-pticu sa zlatnim kavezom.
Uze carevic žar-pticu, izide iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pode u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica.
Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevica.
– Carevicu-Ivane! – rece on. – Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom.
Carevic-Ivan uzjaha sivoga vuka i podoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-carevicu, vuk se zaustavi i rece:
– E, pa, Ivane-carevicu, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Sidi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga.
Tek što to izgovori, sivi vuk išceze. Ivan-carevic zaplaka gorko za sivim vukom i pode dalje sa svojom prekrasnom princezom.
Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrucine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san.
Za to vreme braca Ivana-carevica – Dimitrije i Vasilije – lutajuci po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vracahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naidoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevica i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevica.
Carevic Dimitrije isuka mac iz korica, probode Ivana-carevica i sasece ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:
– Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, cija si kci i kako ti je ime?
Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevica mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plac ona govoraše:
– Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carevic koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste coveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Covek u snu je isto što i mrtav covek.
Tada carevic Dimitrije prisloni svoj mac na grudi prekrasne princeze Jelene i rece joj:
– Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi cemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronovicu, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne receš, odmah cu te ubiti!
Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeca da ce govoriti onako kako su joj zapovedili.
Tada carevic Dimitrije i carevic Vasilije baciše kocku kome ce pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade carevicu Vasiliju, a zlatogrivi konj – carevicu Dimitriju. Tada carevic Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carevic Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze �ar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronovicu. Tako oni krenuše dalje.
Ivan-carevic ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naide tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevica. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da ucini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrancica koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoci iza žbuna, zgrabi jednoga gavrancica i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran rece:
– Zdravo da si, sivi vuce! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti ništa nije skrivilo.
– Slušaj, Gavrane Gavranovicu! – rece sivi vuk. – Tvoje ptice necu dirnuti i pusticu ga živa i zdrava, ako mi nešto ucini�. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu.
Tada Gavran Gavranovic odgovori vuku:
– Ovo cu ti uciniti, ali mi sina ne diraj.
Tek što to izgovori, gavran odlete.
Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom – mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga mrtvom vodom – i gavrancic sraste ponovo, poprska ga živom vodom – gavrancic se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevica mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carevic ustade i progovori:
– Ah, kako sam dugo spavao!
Sivi vuk mu na to odgovori:
– Da, Ivane-carevicu, spavao bi ti vecno da mene ne beše. Tvoja braca te ubiže i sa sobom odvedože prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da žto pre stignež u svoju zemlju. Tvoj brat carevic Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja cu te odneti.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovica.
Ne prode dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carevic sjaha sa sivoga vuka, pode u grad i kada stiže u dvorac, zatece carevica Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom.
Ivan-carevic ude u palatu, a cim ga Jelena Prekrasna spazi, skoci odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika:
– Ovo je moj dragi sudenik, Ivan-carevic, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!
Tada se car Vislav Andronovic diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o cemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu isprica celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivan-carevic došao do nje, do konja zlatogrivog i žarptice, kako su ga starija braca ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli.
Car Vislav se razgnevi i naredi da carevice Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.
Ivan-carevic se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: