Николај Васиљевич Гогољ(1809-1852)

 

Н.В.Гогољ рођен је у Украјини а по завршетку школовања добија место у Министарству у Санкт Петербургу. Пријатељство са Жуковским и Пушкином увелико утичу на његово књижевно стваралаштво.  Почео је тако што је писао поезију под псеудонимом Ганц Кухелгартен  а затим се пребацује на прозу. Написао је збирке приповедака Арабеске и Миргород (1835). Његова најпознатија драма, „Ревизор“, настала је 1836. Исте године почиње своје капитално дело „Мртве душе“-сатирична слика Русије из перспективе главног јунака Чичикова.

Ускоро пада у депресију  и почиње са аскетским животом. 1852.године у налету маније спалио је своје рукописе, међу којима је био и други део „Мртвих душа“.  Неколико дана после тога је и преминуо.

Гогољ је „отац руске прозе“, зачетник критичког и сатиричног правца у руској књижевности 19.века. Он је творац „натуралне“ школе. Познати критичар Белински је прогласио Н.В.Гогоља за првог писца савремене Русије, јер је социјални песник, близак „духу свог времена“.

Као прозни писац почео је збирком приповедака „Вечери на салашу крај Дикањке“  (Вечера на хуторе близ Диканьки) . Гогољ се савршено уклопио са европским романтизмом, његово приповетке засноване су на фолклорним мотивима, а фантастика, метафорика и склоност ка хиперболи такође воде порекло од романтизма. Пресудан утицај на његова књижевна дела несумњиво има и украјински фолклор.

Н.В.Гогољ стоји у самом врху руских реалиста и убраја се у ред најбољих писаца руске књижевности.

Дела:

Поезија –Ганц Кухелгартен (1829)

Приповетке и романи- Миргород (1835), Тарас Буљба (1835), Петербуршке приче , Мртве душе (1842)

Драме– Женидба (1833), Ревизор (1836)

 

 

Advertisements

Сергеј Јесењин (1895-1925)

Сергеј Јесењин рођен је у селу Константиново 1895.године. Још од детињства почео је да се бави поезијом, сели се у Москву и уписује Московски државни факултет.1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока  и Андреја Белог. За себе је сматрао да је „песник села“ што се види у многим његовим песмама.

Што се тиче његовог живота велики помак је била селидба у Санкт Петербург јер се ту упознао са многим познатим песницима који су утицали на његово стваралаштво. У почетку је био велики поборник Октобарске револуције, да би се касније разочарао. Женио се неколико пута, најпознатији је његов брак са балерином Исидором Данкан иако није дуго трајао. Стваралаштво може да се подели на пре и после револуције. Пре револуције, следећи токове руског симболизма писао је песме посвећене селу и природи, једно од најзначајнијих ствари које је описивао припада, наравно, руској брези. Други део његовог стваралаштва, више је личне природе и има карактер исповести и личних размишљања самог песника. Велики део његових дела је забрањиван, посебно у доба Стаљина. Последњих неколико година свог живота, иако боемских, препуних алкохолизма, спадају у најплодотворније и најуспешније. 28.децембра 1925.године извршио је самоубиство, непосредно пре тога сопственом крвљу написао је на зиду хотела једну од својих најлепших песама- „Довиђења, друже мој“.

ДО ВИЂЕЊА ДРУЖЕ, ДО ВИЂЕЊА

До виђења, друже, до виђења.
Драги мој, у мојим си грудима.
Уречени састанак обећава виђења,
Обећава нови сусрет људима.

До виђења, друже, без стиска, речи клети,
Не тужи и болно не мршти повије –
У овом животу није ново мрети,
Ал ни живет, богме, није најновије.

*****

До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, —
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.

‹1925›

Александар Сергејвич Пушкин (1799-1837)

Потиче из сиромашне, племићке породице. Захваљујући богатој очевој библиотеци стекао је солидно образовање, од предавача научио је француски језик, а од дадиље руски народни језик, који ће после увести у руску књижевност. Уписао је гимназију у Царском Селу, а након школе почиње да ради у Министарству спољних послова. Због либералне политике убрзо га шаљу у изгнанаство, на југ Русије, а касније одлази на имање своје мајке Михајловско. 1831. жени се Наталијом Гончаровом.  Шест година касније изазива на двобој Д’Антеса због сумње да је флертовао са његовом супругом. Задобија смртоносну рану и умире 1837.године.

Многи га сматрају оцем модерне руске књижевности. 1814.године објављује прве стихове и убрзо постаје славан. Током школовања пише своје дело Руслан и Људмила, базирано на бајкама које је чуо од своје бабе. У изгнанству пише једно од својих најпознатијих дела Евгеније Оњегин. Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате1831. , нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Поеме: Руслан и Људмила(1820), Кавкаски заробљеник(1820-1821), Цигани(1824), Полтова(1828),Кућица у коломни(1830), Бронзани коњаник(1833).

Романи: Евгеније Оњегин(1823-1831),Капетанова кћи(1836).

Приповетке: Приповетке Белкина(1831),Пикова дама(1833).
Драма: Борис Годунов(1825).

Бајке: Бајка о рибару и рибици, Бајка о златном петлићу…..

Антон Павлович Чехов (1860-1904)

Рођен је у Таганрогу, у трговачкој породици. После завршене гимназије уписује медицински факултет. Крајем 1885.године одлази у Петроград.

1886.излази његова прва збирка прича „Шарене приче“. Почео је да пише уз помоћ свог књижевног двојника Антоса Чехонте, објављивао кратке приче и хумореске у студентским часописима. 1888.године добија Пушкинову награду за збирку приповедака „У сумрак“. Следеће године изведена је петроградска премијера његове драме „Иванов“. Његове драме доживљавају велики успех у Московском художественом театру (МХАТ). Долази до сукоба са Станиславским, због самог схватања његових дела. Чехов их је називао комедијама, док је Станиславски сматрао да су то драме. Плашећи се да његова дела не буду погрешно интерпретирана често је долазио на пробе. Убрзо одлази на Крим, где и 1904.године умире од туберкулозе.

Његово стваралаштво можемо поделити на две целине-период писања под псеудонимом и касније стваралаштво.

Сматра се за мајстора руске новеле. Кроз своје приче и приповетке писао је о стварности и догађајима у Русији 19.века. У својим причама описује малограђанство, примитивизам руског сељака…Његове драме обилују драматичношћу и лиризмом. У њима описује разна расположења људи, тако да се сматра и зачетником модерне драматургије. Као у многим позоришним представама, и он описује ликове кроз разна њихова размишљања и њихове животе. У своје драме не уноси веће драмске заплете него ствара сценска расположења. Многе његове драме су на репортоарима позоришта широм света. Створио је слику руског реализма који можемо доживети кроз смех или сузе. За разлику од других реалиста, Чехов се бави „малим човеком“, просечним људима.

Драме:
О штетности духана (1886., 1902.), Иванов (1887.),Медвед (1888.), Просидба (ц. 1888. – 1889.), Шумски дух (1889.),Свадба (1889.), Јубилеј (1891.), Галеб (1896.), Ујка Вања (1897.), Три сестре (1900.), Вишњик (1903.)

Више